Pitanje se može postaviti direktno ili indirektno. Kod indirektnih pitanja se od direktnog pitanja tvori zavisna rečenica:

Direktno pitanje: Wieso reden nicht alle gleich?

Indirektno pitanje: Eva möchte wissen, wieso nicht alle gleich reden.

Zavisna rečenica koja počinje upitnom riječju je često objekat glavne rečenice. U tom slučaju se zavisna rečenica naziva i objekatskom rečenicom. U složenoj rečenici, koja se sastoji od glavne i objekatske rečenice, po pravilu ni glavna rečenica ne može samostalno stajati:

Was möchte Eva wissen?

Sie möchte wissen, wieso nicht alle gleich reden.

Kao i kod drugih zavisnih rečenica zarez odjeljuje glavnu od zavisne rečenice. Konjugirani glagol većinom stoji na samom kraju rečenice.

Glavna rečenica ovdje može biti izjavna ili upitna. Pogledaj date primjere. Obrati pažnju na znak interpunkcije na kraju: Ako je glavna rečenica izjavna, na kraju stoji tačka. Ako je glavna rečenica upitna, na kraju stoji upitnik.

Izjavna rečenica + indirektna upitna rečenica:
Bitte sag mir, wo eine gute Sprachschule ist.

Upitna rečenica + indirektna upitna rečenica:
Weißt du, was dieses Wort bedeutet?

Indirektne upitne rečenice često koristimo, ako neko pitanje želimo formulisati izrazito uljudno:

Ich möchte gerne wissen, wie man das auf Deutsch sagt.
Können Sie mir sagen, wo es zum Bahnhof geht?